Novi, petnaesti nastup Beogradske filharmonije sa našim velikim prijateljem, maestrom Zubinom Mehtom očekujemo sa velikim uzbuđenjem. Spojiće nas genijalne partiture Mocartove Simfonije u ge-molu br. 40 i Šubertove Simfonije br. 9, Velike.
Karte za koncert po cenama od 3000, 4000 i 5000 dinara su u prodaji od 11. septembra 2024. od 10 časova na filharmonijskoj blagajni (Studentski trg 11) i onlajn putem našeg veb-sajta.
Medijski sponzor
Povodom posete maestra Mehte, Beogradska filharmonija snima dokumentarni film koji su pomogli:
Tragajući za dobrim libretom, kao popriličnom garancijom za uspeh novog dela, Volfgang Amadeus Mocart (1756-1791) je upoznao pesnika i libretistu Lorenca da Pontea, tek pristiglog u Beč iz Venecije, koji je postavljen na mesto dvorskog pesnika na dvoru cara Jozefa Drugog. Kompozitor ga je angažovao da obradi Bomaršeov komad Figarova ženidba, što je predstavljalo početak značajne dugoročne saradnje sa operskim libretistom koja se u istoriji muzike dogodila još samo nekoliko puta (Đuzepe Verdi i Frančesko Marija Pjave, i Rihard Štraus i Hugo Hofmanstal). Figarova ženidba je doživela uspeh, ali ne u tolikoj meri. Posle premijere je izvedena još osam puta, a pravi uspeh je stigao tek u Pragu.
Uvertira je komponovana dan uoči premijere i ne sadrži muzičke materijale iz daljeg toka opere, osim vrcave atmosfere svečanog dana. Tri teme izlažu jedna za drugom zadržavajući isti, veseli karakter kroz bogatstvo orkestarskih boja.
Posle neuspeha koji je doživela bečka premijera opere Don Đovani, Mocart nije bio omiljena ličnost u muzičkim krugovima austrougarske prestonice. Izgubljenog samopouzdanja kompozitor se okrenuo stvaranju dela čija štampana izdanja, ali i izvođenja nije doživeo. Prema rečima biografa „kao u jednom dahu, za samo sedam nedelja“ u leto 1788. godine nastale su tri poslednje Mocartove simfonije (od ukupno pedesetak, četrdeset i jedna je numerisana).
Simfonija br. 40 u ge-molu je već samim odabirom tonaliteta predstavljala senzaciju. Mocart je retko komponovao u molskim tonalitetima, a ovo je bio tek njegov drugi izlet u tom smeru u žanru simfonije. I orkestracija koju je primenio je predstavljala prekretnicu u razvoju simfonijskog orkestra. U prvobitnoj verziji nedostajale su deonice klarineta, koje su naknadno dodate, a izostanak truba i timpana tumačen je kao neprimeren ovakvoj fatalističkoj kamernoj muzici. Mocart se ovim delom otrgnuo od tradicije nešto starijeg Jozefa Hajdna, za to doba smelim harmonskim rešenjima, zaokruženošću forme na makro i mikro planu i začecima kontrapunktskog rada, koji će kulminirati u Jupiter simfoniji.
Prvi stav sledi princip sonatne forme sa jasno izdiferenciranim temama na svim planovima. Ritmički pregnantna prva tema koju vodi gudačka sekcija suprotstavlja se drugoj uzdržanoj temi sa dominantnim duvačkim partom. Drugi stav je rezultat evolucije pretklasičnih intermeca koji će nastaviti svoj razvoj do Betovenovih duboko misaonih larga i adađa. I menuet u svom pohodu do skerca u ovoj simfoniji doživljava svoj vrhunac. Od samog početka kontrapunktski tretiran smirenje dostiže tek u idiličnom triju. U tradiciji baroknog končerta grosa u finalu se smenjuju fragmenti u dinamičnom kontrastu, dok je druga tema predstavljena u starom maniru končertina kao trio (dve deonice violine i viola). Nestalni duh prvog stava oseća se i u atmosferi ovog. Doduše, nedostaje tematske zaokruženosti sonatnog ciklusa, ali je ravnoteža uspostavljena.
Poslednja završena simfonija Franca Šuberta (1797-1828), deveta po redu, svoj podnaslov Velika duguje svojoj maestoznosti i veličanstvenom zvuku. Delo nastalo u poslednjoj godini života, kompozitor je poslao Bečkoj filharmoniji da se uključi u program, ali su muzičari odbili da ga sviraju jer je ocenjeno kao preteško. Simfoniju je premijerno izveo orkestar Gevandhausa iz Lajpciga sa Mendelsonom za dirigentskim pultom tek 1839. godine, a svoje oduševljenje delom Robert Šuman je opisao hvalospevom o „najvećem instrumentalnom delu posle Betovenove smrti“. Inicijalna inspiracija Šubertu bio je upravo slavni prethodnik i njegova Deveta simfonija čiju opsežnost i dubinu je Šubert pokušao da dosegne svojim delom.
Danas je ova simfonija standardni deo simfonijskog repertoara, ali se smatra izvođačkim izazovom zbog svoje dužine i interpretacijskih zahteva. Četvorostavačni formalni obrazac klasično je koncipiran. Prvim stavom dominira tema iz uvoda velike širine koja povezuje početak i moćnu Kodu zaokružujući stav. Posle lirskog drugog stava, još jedan omaž Betovenovoj Devetoj predstavljen je u trećem stavu sličnim formalnim konceptom sa lirskim plesnim melodijama u Skercu i valcerskim narodnim plesnim ritmovima u triju, baš kao i u veličanstvenom finalnom stavu uzvišene dramatike i radosti.
Danica Maksimović
